Tuesday, October 7, 2014

Kako najbolje iskoristiti šanse u periodu „izvan kampa“


U susret našem sledećem druženju u oktobru, prvo po redu je poseta kompaniji "Mad Gead Games" , a zatim pripreme za učešće na Warm Up Casual Connect Belgrade.

Da li smo u kontaktu i izvan kampa? Tim povodom, donosimo vam tekst od sjajne  ACA asocijacije:


Često se pominju šanse za obrazovanje, koje deca imaju u periodu „izvan škole“. To je vreme od 3 popodne do 10 uveče, vikendom, praznicima, i kao najveći od svih: letnji raspust. Kad se sabere, ima dosta vremena. U ovom periodu može nastati značajna promena u radu na edukaciji dece.

U kampu vidimo decu u najboljem mogućem izdanju, a roditelji to shvataju kada dođu po njih. Deca su ispunjena i srećna; susrela su se sa izazovima, prihvatila ih i prevazišla. Učila su na nove načine. Osećala su se kao da su deo zajednice. Pošto su deca „proživela“ kamp, roditelji u tim poslednjim trenucima koje provedu sa nama uvek žele da znaju: „Šta je sledeće? Šta nam je činiti i kako da pomognemo deci da zadrže takvo raspoloženje do sledećeg juna?“

Upravo tu leži šansa. Vrata su otvorena, pa je potrebno da zgrabimo šansu da unapredimo sopstvene, individualne programe, ali i da unapredimo kamp kao obrazovni resurs od ključnog značaja u našoj zemlji.



Potrebno je da na najbolji moguć način iskoristimo devet meseci izvan kampa. Od mnogih sam čuo da direktori i savetnici u kampu mogu biti među najuticajnijim osobama u životu deteta, ali ako se zadržimo na svega tri meseca u godini, propuštamo sjajnu priliku da proširimo programe kampa i da bolje ispunimo našu kolektivnu viziju.

Pa, da pitam sve kojima je kamp profesija – da li na najbolji moguć način koristite ovo vreme izvan kampa?
  • Da li često komunicirate sa kamperima na temu životnih lekcija koje su naučili u kampu?
  • Da li pružate zdrave mogućnosti u okviru vaših programa, na osnovu kojih bi se kamperi međusobno družili u periodu izvan kampa?
  • Da li roditeljima pružate savetodavne i mentorske usluge, kako bi ih osposobili da inspirišu decu da čitave godine žive na kamperski način?
  • Da li svom osoblju omogućavate da zadrže kontakt sa vama i sa ostalima, da bi u periodu izvan kampa zadržali osećaj da su deo zajednice?
Da pitam i rodetelje – da li sarađujete sa kampom, da biste pomogli detetu kada prođe leto?
  • Da li tražite podršku od kampa, kao izvora informacija o edukovanju deteta od septembra do maja?
  • Da li koristite šanse koje nudi program kampa za vas i vaše dete, u cilju dalje izgradnje kamperske zajednice?
  • Da li redovno podsećate svog malog kampera na lekcije koje je naučio i avanture koje je doživeo tokom leta?
  • Da li pomažete detetu da se poveže sa drugarima i uzorima koje je steklo u kampu?
Nije lako prihvatiti novi način razmišljanja, ali je prvi korak za to prijava za učešće na jesenjem humanitarnom događaju koji organizuje Američka asocijacija kampova „Kamp me pokreće“. Krajnji cilj je obezbediti finansijska sredstva da više dece krene u kamp, ali se nadamo i da ćemo kamperima i roditeljima omogućiti da ostanu u kontaktu sa kampom čitave godine. Ako vodite kamp, pridružite nam se i obavestite svoj krug o ovom poduhvatu. Podstaknite porodice koje posećuju vaš kamp da se pridruže – to će biti osnova za izgradnju zajednice u periodu izvan kampa. Ako ste roditelj, pridružite nam se i pozovite vaš kamp. Idućeg meseca izađite u javnost i trenirajte u majici sa natpisom kampa. Time ćete se pridružiti nacionalnom pokretu, koji može da pomogne u podizanju profila edukativne šanse koju nudi kamp uopšte, uz dodatnu promociju kampa koji vodite.

Prednost iskorišćavanja uloge letnjeg kampa u periodu izvan kampa je ogromna – ne samo za vaš kamp, već i za čitavu granu. Neka ovog meseca aktivnost počne jednim jedinim korakom. Nadamo se da ste spremni za akciju!

Izvor: Maximizing "Out-of-Camp Time" Opportunities

prevod: Lana


Wednesday, October 1, 2014

Pismo kampera poslednjeg dana u kampu

Dragi naši kamperi i roditelji,

nismo odoleli da vam ne prevedemo jedno divno pismo deteta, a kakvih je i u našim redovima bezbroj.
Pročitajte i javite nam da li ste se pronašli :)




Autor: dr Kristofer Turber

Dragi Mama i Tata,

Znam da sam bio nervozan kada ste me ostavili u kampu, ali sada ne želim da idem. Proveo sam se sjajno! Obožavam ovo mesto! Da li biste, molim vas, mogli da platite da ostanem još malo i da dođete po mene krajem leta? To bi bilo sjajno!

Ono što mi se najviše sviđa u kampu je to što ovde mogu da budem ono što jesam. U školi i komšiluku se sva deca trude da budu... Ne znam... ista. Svi u školi žele da nose „kul“ odeću i da se druže sa „popularnom“ decom. I ja sam bio takav, ali nikada nisam upao u „in“ ekipu. U kampi je drugačije. Ovde je nebitna marka odeće. Ljude nije briga da li je neko dobar ili loš sportista.  Osoblje nam stalno govori: „Bitno je kako tretiraš druge.“ Mislim da su u pravu i trudim se da tako i radim.

Kad smo kod ponašanja prema drugima, trebalo bi da pomenem da sam u kampu stekao brdo prijatelja. Moj savetnik kaže da ne moramo svi da budemo najbolji drugari, već samo da se međusobno poštujemo. Da li biste se začudili da vam kažem da sam u kampu stekao najbolje prijatelje? To je jedan od razloga zbog kojeg želim da ostanem! Stalno se družimo i lepo se zabavljamo. Sve je mnogo bolje nego u školi. Doduše, nedostaje mi telefon. I vi mi nedostajete, ali ne onoliko koliko sam mislio. Nadam se da se ne ljutite što sam vam samo jednom pisao. Bio sam veoma zauzet!

Kad me vratite kući, biću drugačiji. Biću tužan što napuštam drugare iz kampa, pa ću možda neko vreme biti tih ili neraspoložen. Nekad ću stalno želeti da pričam o kampu. Ispričaću vam sve o oluji tokom kampovanja u prirodi, žmurkama koje smo igrali po čitavom kampu i pesmi koju smo smislili o pilećim pljeskavicama. U drugim periodima možda neću uopšte želeti da pričam. Ali, ne brinite – do sledećeg leta ćete čuti većinu mojih kamperskih priča. Prijavili ste me za sledeće leto, zar ne?

Vođa moje spavaonice kaže da roditelji u vezi sa kampom obožavaju činjenicu da su po povratku deca veoma mirna. Valjda se to odnosi na nameštanje kreveta i postavljanje stola bez zahteva roditelja. Ja sam sve to radio u kampu... ali ne očekujte da to po povratku kući potraje. Mislim, da me ne shvatite pogrešno: vi ste sjajni roditelji i sve što uz to ide. Ali nešto u kampu mi pomaže da budem od pomoći i ljubazan prema ostalima.

Šta mi to toliko prija na svežem vazduhu, u prelepoj prirodi, sa kul savetnicima? Nikad nisam bio srećniji, ali sam i tužan što odlazim. U svakom slučaju, baš ste face što ste me poslali u kamp. Zvuči čudno, zar ne? Kao: „Hvala što ste sjajni roditelji jer ste me poslali od kuće na neko vreme.“ Neki roditelji ne bi razumeli, ali mislim da to za vas ne važi. Ako sada to ne vidite, shvatićete kad vidite koliko sam porastao. Ne mislim u visinu... Mislim na razvoj.

Voli vas,
Vaše dete
Izvor: Letter on Closing Day. By: Dr. Christopher Thurber
prevod: Lana



Tuesday, September 16, 2014

Zašto je bolje biti savetnik u kampu (nego ići na praksu!)



Dragi čitaoci,

već nekoliko godina, zapravo sedam punih godina, razmišljam da napišem jedan tekst na ovom blogu o tome kako to izgleda raditi u letnjem kampu. Valjda je došao taj tenutak, da podelim sa vama kakav je to osećaj, a onda naiđem na jedan predivan tekst na tu temu i pomislim: da, to je to! Baš tako ja osećam i doživljavam kamp.

I pre nego što pročitate tekst od Keti, samo bih rekla da ne postoji ni jedno mesto na svetu koje bih tokom leta menjala za boravak i rad u kampu. Istina, svakog leta u jednom trenutku umem i da kažem: ovo je poslednji put, ne mogu više! Jer, naporno je. Veoma je naporno brinuti o stotinu dece, o njihovom svakom momentu tokom boravka u kampu. Pre svega treba brinuti da se ne povrede, svaka njihova i najmanja ogrebotina, povišena temperatura, momenat tuge za kućom [srećom, redak  slučaj :)] doživljavam kao ličnu bol. Mora se brinuti da ne povrede nekog svog druga ili drugaricu, da im bude zabavno, relaksirajuće, da nauče nešto što ne mogu na drugom mestu ili da prosto samo uživaju! Jer, kamp je mesto koje se pamti celog života. 

Ne manje je naporno i odgovorno stati pred roditelje i reći im: ne brinite, vaše dete je u pravim rukama, pogotovo kada svoje najmilije dovode prvi put u kamp. Ako ću da budem iskrena, taj deo mi je najteži, jer znam da mi predaju na 12 dana nekog ko im je važniji od sopstvenog života.


Deci  u kampu svoje znanje nesebično godinama prenosili su i mnogi gostujući predavači, koji su doprineli da nam se svakog leta pridružuje stotina dece. Hvala dr Tijani Prodanović, Saši Popović, Mirku Topalskom, Urošu Banješević, Milanu Radovanović, Singi inženjeringu, Katarini Novaković sa dečijeg odeljenja, Ivani Horvat, Ivani Korom, kompaniji Execom i mnogobrojnim drugim dragim gostima i prijateljima, nabrajanje bi ovaj spisak učinilo baš dugačkim.


Uspehe u radu Komp Kampa ne bih nikada postigla sama. Moji saradnici i prijatelji ne samo da mi pomažu, nego me oplemenjuju svojim entuzijazmom i iskustvom u radu sa decom, te sam veoma zahvalna: Nadi, Sonji, Snežani, Marku, Andriji, Nenadu, Davidu, Nebojši, Dari koja nas redovno prati i podržava, Mr Sci Dr Mirjani Gavrilović, psihologu Mariji Ačaji, Nikoli Subašić i Teodoru, mom sinu, koji me hrabri sve ove godine da budemo još bolji. Prve tri godine rada, kamp ne bi opstao bez sjajnih i iskusnih mladih volontera iz Volonterskog centra iz Niša i njih neću nikada zaboraviti, te im se ovim putem još jedanput od sveg srca zahvaljujem.

Svakog leta  kada se završi sezona kampovanja, moj život se pretvara u čekanje sledeće sezone.
Da bih skratila tih deset meseci, koji mi se čine daleko kao deset svetlosnih godina, spremam nove programe i radujem se svakom danu koji prođe, jer sam bliže dečijim osmesima kao izvoru nadahnuća.

Radoslava, osnivač Komp Kampa




A sada pročitajte ovaj sjajan tekst koji je napisala Katie Piscopio

Ovog leta sam se vratila u adolescentsko doba. Nosila sam dokolenice i neuparenu garderobu, pravila sam narukvice od konca, skakutala sam na sve strane i za dezert razmišljala o „torti od blata“ i nosila torbicu oko struka (ama, to se petkom nosi!). Učestvovala sam u svim mogućim sportovima, vrtela pesme Ariane Grande i puštala trinaestogodišnje devojčice da me zovu Kukalica Piskopio ravno 26 dana. Ovog leta sam radila u letnjem kampu.



Moji kamperi i ja na vrhu planine Kaskejd u državi Njujork!

Već drugu godinu za redom, radim u kampu sa noćenjem u koji sam išla kao klinka. Tokom devet nedelja sam bila zadužena za nečije dete. U rukama mi je bila zastrašujuća odgovornost – briga o najbitnijem stvorenju u životu ljudi. To me uvek zastrašuje, pa se ipak svakog leta vraćam na ovo magično mesto koje se zove kamp. Svakog leta me ljudi podjednako gledaju sa razočarenjem i nepoverenjem – kako uopšte mogu da radim u letnjem kampu, kada bih mogla da tražim praksu u nekom fenomenalnom magazinu i da jurim ono što želim da radim u životu?

E pa, narode, istina je da nema boljeg načina da se provede leto. Ovo govorim već dva leta za redom – pisala sam članke za Her Campus dve godine, pokušavajući da objasnim taj osećaj, ali koliko god se trudila, ne polazi mi za rukom da pomognem ljudima da razumeju kako uloga savetnika u kampu menja život. Umesto da nekome donosim kafu, naučila sam više o sebi nego što bih naučila da sam radila u kancelariji.

Kada ste na praksi, želite da impresionirate „budže“ iznad sebe i plašite se da ćete ispasti budala pred njima. Kao savetnik u kampu, djuskam po spavaonici sa kačketom na glavi, u majici kampa, dokolenicama i anatomskim papučama i prosto postojim. Naravno, kamperi mi se smeju, ali me gledaju sa divljenjem kako me nije briga što izgledam blesavo. Najiskrenije rečeno, i ja sam zapanjena. Kamp iz vas izvlači ono najbolje – osobu koju nije briga šta ostali misle.


Tokom prve tri nedelje sam bila zadužena za 26 kampera i osam članova tima, i uprkos stresu koji je to nametalo, ni za trenutak nisam gubila poverenje u svoje sposobnosti. Nisam preispitivala svoje odluke u teškim situacijama i sledila sam instuticiju. Bila sam zadužena za planiranje dana, da dovedem devojke gde treba na vreme (verujte mi, to je posao pastira), stalnu komunikaciju sa svojim nadređenim i prenošenje informacija ljudima ispod mene, da budem drugar i uzor kamperima, i najbitnije: da budem odgovorna i pozorna. Bila sam non-stop na dužnosti, svaki dan, pa mi je uvek trebao entuzijazam.




Da li mi se dešavalo da me stres ili iscrpljenost dovedu skoro do suza? Naravno. Bilo je trenutaka kada sam znala i još znam da je ovo najizazovniji posao koji ću u životu raditi, ali su nagrade kroz napredak dece pred vašim očima izuzetne. Videti devojčicu koja uspe da se popne do vrha stene na planini kojom šetate i znati da ju je vaš podsticaj doveo do vrha nema premca na ovom svetu.

Dakle, za sve studente koji su pod pritiskom da idu na praksu da bi stekli „iskustvo“ za svoju karijeru u budućnosti – rizikujte. Uradite nešto uzbudljivo. Iskoračite iz mase. Jedno leto u kampu će vas naterati da ponovo razmotrite izbor profesije, budućnost i svrhu svog postojanja. Meni je kamp otvorio oči i pobrkao mi lončiće u glavi previše puta. Ali nije li svrha života otvaranje ka novim šansama? Kamp nudi nešto što ne možete naći u poslovnoj zgradi – na mentalnom, emotivnom i fizičkom nivou. Ipak, kada se popnete na planinu u regiji Adirondaks, kada šetate pored spavaonica uveče i gledate u vedro, zvezdano nebo, to vam je na dohvat ruke.

Izvor teksta: Why You Should Be a Camp Counselor (Instead of an Intern!)
prevod: Lana