Saturday, May 16, 2015

5 koraka u rešavanju konflikata za decu

Oduvek sam sebe smatrala nekonfliktnom osobom i davala sve od sebe da izbegnem konflikt. Tokom istraživanja načina na koje kod dece moguće razviti veštine rešavanja konflikata, saznala sam da je izbegavanje jedna od opcija na „Točku rešavanja konflikata“. Ja prevashodno biram „Okreni se i idi“ ili „Idi da se igraš sa nekim drugim“. A kako se najčešće trudim da „koristim lepe reči i zvučim prijateljski“, usepvam da izbegnem brojne konfliktne situacije. Znam da moja tehnika nije uvek najbolji način za rešavanje konflikata, niti da radi u svakoj situaciji, pa sam naučila da „porazgovaram i razrešim stvari“ sa drugima u mom životu, koji su mi bitni. Imajući u vidu da ljudi nisu savršeni i da su odnosi zapetljani, svi moramo naučiti kako da konflikte rešavamo na bolji način.

Krug: Reci šta ti je na duši – Osećam se _____ kada _____ jer _____. Želim da _____. // Razgovaraj sa nekim odraslim. // Izbroj do 10. // Koristi lepe reči i trudi se da zvučiš prijateljski. // Razmisli ili napiši šta možeš da uradiš da bi popravio situaciju. // Porazgovarajte. Rešite problem. // Zaključite primirje. Delite. // Idi da se igraš sa nekim drugim. // Okreni se i idi. Ohladi glavu. Smiri se.





Kako vi rešavate konflikte?

A vaša deca? Kako rešavaju konflikte?

Tokom tridesetogodišnjeg rada u kampu, primećujem da deca imaju sve manje sposobnosti za rešavanje problema i konflikata. Po kratkom postupku se obraćaju odraslima i drugoj deci kače epitete (moj omiljeni je „nasilnik“). Mislim da su se deca do te mere navikla na stalan nadzor odraslih da ga instinktivno odmah traže, naročito kada se nađu u neprijatnoj situaciji. Nije problem kada deca traže savet, naročito ako postoji potreba za intervencijom odraslih, ali želim da obezbedim da ovog leta savetnici budu naoružani veštinama pomoću kojih će kampere dovesti do rešenja konflikata, umesto da im samo serviraju rešenje. Mi kao roditelji često spašavamo decu iz konflikata; dok u kampu deca imaju sjajnu priliku da ovakve izazove samostalno rešavaju.

Prema tome, naš cilj je da savetnike u kampu pripremimo da kampere uče strategijama rešavanja konflikata, koje deca kasnije mogu koristiti u sličnim situacijama po povratku kući (recimo sa braćom i sestrama).
Evo koraka/strategija za rešavanje konflikata koje ćemo ovog leta koristiti (a i koje ću još pre kampa primeniti sa svojim sinovima koji se stalno koškaju):

STANITE NA LOPTU

Dajte svima šansu da se malo odmore jedni od drugih. Pitajte svakoga pojedinačno šta mu pomaže da se smiri. „Točak“ pruža dobre ideje – odvajanje i odmor na par minuta, brojanje do 10 (pa i do 100!) ili stavljanje na papir svojih osećanja. U svakom slučaju, diskusija sa uznemirenom decom, punom emotivnog naboja ništa dobro neće doneti. Zatražite od dece da pronađu najbolji način da se smire, pre nego što uđete u rešavanje problema.

DEFINIŠITE I SHVATITE PROBLEM

Kada nastupi mir, porazgovarajte sa svom decom (zajedno ili pojedinačno, u zavisnosti od situacije) i pomozite im da formulišu problem. Naglasite značaj iskrenosti i priznavanja sopstvenog doprinosa u konfliktu (većina problema nastaje sa više strana). Podstaknite decu da otvoreno kažu šta im smeta i kako se osećaju. Na primer, „Osećao sam se izopšteno i tužno jer me drugar nije pustio da igram karte sa njima, pa sam bacio njegov peškir da bih ga iznervirao“.

LEPO IZVINJENJE

„Dobro izvinjenje sadrži tri stvari: žaljenje, preuzimanje odgovornosti i rešenje. Izvinjenje zbog greške može biti teško, ali pomaže u ispravljanju i poboljšanju odnosa sa drugima.“ http://www.wikihow.com/Apologize

Ohrabrite svu decu (ili samo jedno dete, u zavisnosti od situacije) da smisli dobro izvinjenje. Bilo bi dobro da izvinjenje stavi na papir, pa da ga kao pismo preda drugaru sa kojim je u konfliktu. Ako je dete mlađeg uzrasta, može da pripremi teze za izvinjenje. Našla sam odličnu listu za „dobro izvinjenje“, pa bi bilo dobro da deca koriste sledeće stavke:

·      Reci „Žao mi je“.
·      Naglasi kako si konkretno zabrljao. (Na primer, „Koristio sam ružne reči i povredio te.“)
·      Objasni kako ćeš srediti situaciju.
·      Obećaj da ćeš se sledeći put bolje ponašati.
·      Zatraži oproštaj.

Sa druge strane, loša izvinjenja pate od sledećih boljki: pravdanje onoga što je rečeno ili učinjeno; svaljivanje krivice na žrtvu; traženje izgovora; nipodaštavanje posledica. („Ma samo sam se šalio!“)

PODSTAKNITE POTRAGU ZA REŠENJEM

Ohrabrite decu da zajednički pronađu rešenje konflikta. Za sveznajuću odraslu osobu je pružanje rešenja na tacni veliki izazov, ali ono što deca sama smisle i o čemu se dogovore ima veće šanse za uspeh. Podstaknite svako dete da pažljivo sasluša i precizno citira ono što drugi kažu. Neka deca pričaju međusobno (a ne sa vama), iskreno i ljubazno.

PROPRATITE NAPREDAK

Kasnije porazgovarajte sa decom, da biste videli kako se slažu i da li rešenje koje su odabrali zaista radi. Međutim, ako u datom slučaju strategija „porazgovarajte/rešite problem“ ne funkcioniše, najbolje je predložiti moju rezervnu strategiju: naći drugu osobu za druženje. Čak i ako deluje da deci treba duže razdvajanje, moraju se ponašati pristojno i sa poštovanjem kada stupe u kontakt.

Kao što sam napisala u ovom postu, shvatila sam da se reči „klinac“ ili „dete“ lako mogu zameniti pojmom „osoba“. Zar ne mislite da bi upotreba ovih tehnika za rešavanje konflikata, pa čak i opcija sa „točka“ mogla pomoći i mnogim odraslim osobama?

Slika: Koliki problem imam?


5. Hitan slučaj. Definitivno mi treba pomoć odrasle osobe (požar, neko je povređen i mora u bolnicu, saobraćajna nesreća, opasnost).

4. Džinovski problem. Mogu da ga rešim uz dosta pomoći (izgubio sam se, udaranje, šutiranje ili pesničenje drugara, bacanje ili lomljenje stvari, nasilje).

3. Veliki problem. Mogu da ga rešim uz tuđu pomoć (neko je neprijatan prema meni ili uzima moje stvari, manja nezgoda, treba mi pomoć da se smirim).

2. Srednji problem. Mogu da ga rešim uz malkice pomoći (nije mi dobro, umoran sam ili gladan, neko mi smeta, plašim se, treba mi pomoć).

1. Mali problem. Mogu da ga rešim uz podsetnik (nisam izabran za vođu grupe, nisam pobedio u igri, ne smenjujemo se, nešto sam zabrljao).

0. Sitnica. Mogu sam da ga rešim (presvlačenje, sređivanje igračaka, zaboravio sam omiljenu igračku ili ćebence).





P.S. Nisam imala gde da ga ubacim u post, ali prosto obožavam ovaj poster „Koliki problem imam?“. Znate li koliko često deca (a i odrasli) sitnicu ili mali problem predstavljaju kao džinovski problem ili hitan slučaj? Zar ne bi bilo sjajno kada bismo se dogovorili da održavamo zajedničku meru problema? Tada bismo mogli da uđemo u kancelariju kolege i da kažemo: „Imam problem drugog nivoa. Može mala pomoć?“


Izvor: 5 Steps to Help Kids Resolve Conflicts
prevod: Lana



tagovi 



Previše tehnologije, nedovoljno igre


Današnja deca stalno traže neku zanimaciju. Imaju iPod, iMac, iPad, tatin iPhone, mamin iPhone leapster-e, leap pad-ove, playstation, X Box, Wii, itd. Previše tehnologije, nedovoljno igre. 
Moramo se povezati sa našom decom, umesto što ih puštamo da se povezuju sa drugim stvarima!




Šta se dešavate kada deci oduzmete tehnologiju? Da li ste ikada primetili kako vam se kuća pretvara u tehnološku ratnu zonu? Sigurno znate na šta mislim – promene raspoloženja od Doktor Džekila do Mister Hajda, kuknjava „Neeećuuu!“, samo zato što ste  im rekli da sklone elektroniku.

Ovo se dešava i u našem domu – češće nego što bih želeo da priznam. Ono što supruga i ja radimo po pitanju tog problema je – presek. Trudimo se da decu odvedemo u jednostavnije vreme, u kojem nije bilo tehnologije. Organizovaću sa suprugom nedelju BEZ tehnologije. Baš tako! Ništa  od elektronike, čak ni TV, na nedelju dana.

U početku će svima biti teško da se na to naviknu – pa i mami i tati. Najlakše je jednostavno popustiti, ali nemojte. Delovaće kao apokalipsa, „poslednji dani“. Deca će tumarati unaokolo, kao mali zombiji; neće znati šta će sa sobom. Postoji jednostavno rešenje – ubacite ih u igru.

Setite se svog detinjstva i omiljenih aktivnosti. Ja se ne sećam da sam ikad želeo da sedim u kući samo da bih igrao video igre, a to je bila era u kojoj sam odrastao. Voleo sam da igram fudbal, bejzbol, hokej na betonu, da vozim bicikl ili rolšue (da, rolšue – ja sam dete osamdesetih). Upadao bih u problem ako se ne vratim kući kada se upali „ulična rasveta“ – ne zbog sedenja u kući i igranja Nintenda.

Baš ove stvari moramo da obezbedimo deci – da nauče kako da naprosto budu „deca“. Nakon jednog dana bez elektronike, deca prosto zaborave na nju. Ovo vreme možete da iskoristite i da probudite „malo dete“ u sebi, kao roditelju. Uživajte u vremenu provedenom sa decom. Naš najmlađi sin Itan voli da se igra čudovišta. Voli kad pravim smešne face i vičem kao „čudovište“, dok ga jurim po kući.

Želeo bih da vas ohrabrim da isprobate nedelju „BEZ TEHNOLOGIJE“, da se igrate sa decom i potražite zajednička interesovanja. Izađite i dobacujte se loptom ili krenite u šetnju po prirodi. Sedite na dečiji tricikl i pojurite po igralištu. Igrajte stare, dobre društvene igre – Detektiv, Ne ljuti se čoveče ili slagalice. Pustite dobru muziku i iskoristite njenu moć da sa klincima organizujte ludu igranku.


Pokušajte već danas – siguran sam da ćete zajedno sa svojom decom ponovo otkriti magiju detinjstva.

Izvor: Too Much Tech and Not Enough Play
prevod: Lana


Thursday, April 30, 2015

Zaradite svoje letovanje

Preuzmite sliku i podelite sa prijateljima na vašim društvenim internet profilima
ili na vašem blogu ili web sajtu.

Za svaku registraciju po vašoj preporuci, a u kojoj piše da je referal vaš link, vi dobijate 5% !

Zar nije lepo :)











Za roditelje koji šalju dete prvi put u kamp, ili razmišljaju zašto bi dete poslali u letnji kamp, preporučujem da pročitate naslove iz naše arhive:











Friday, April 17, 2015

Friday, April 10, 2015

10 društvenih veština koje deca razvijaju u kampu

 

Na jednoj fudbalskoj utakmici koju mi je sin jesenas igrao, jedna mama je sinu ponudila 50 dolara za svaki go koji da. Postigao je najbolji rezultat u životu, a mama je morala da iskešira dovoljno za novi iPhone.

Ova anegdota odslikava nešto što već neko vreme uočavam kao grešku savremenog roditeljstva: odričemo se želje da kod dece razvijamo intrinističku motivaciju. Ono što mi je najviše smetalo u vezi sa maminom isplatom je neverovatna vrednost koju je pripisala sinovljevim golovima. Međutim, ovo je samo jedan primer postojećeg problematičnog trenda. Kao roditelji, preveliki akcenat stavljamo na značaj sportskih i akademskih dostignuća naše dece i živimo svoj život kroz njih, što ponekad dostiže manični nivo.

Moramo da popustimo.

Ove godine moje treće dete ulazi u ludnicu zvanu upis na fakultet. Poseduje sve što joj treba, bistra je, fizički aktivna i izuzetno vredna, ali joj ocene – iako prilično dobre – nisu među najboljima u veoma konkurentnom odeljenju. Povremeno se osećala neadekvatnom usled akcenta koji su svi stavljali na brojke. Više puta sam joj govorila da je nakon kratkog i stresnog perioda izbora fakulteta niko više neće pitati za rezultate na prijemnom.

Rekla sam joj i da su njeni najbolji kvaliteti nemerljivi.

Poseduje sjajan smisao za humor i stav da sve želi da isproba. Sa entuzijazmom učestvuje u događajima, zna kako da se zabavi sa prijateljima, mudro koristi medije kojima podstiče i gradi zajedništvo, gaji pozitivne vrednosti i ponaša se kao tihi lider – koji podstiče ljude bez nametljivosti. Poseduje sve kvalitete koji su neophodni za razvoj na fakultetu, koji god da upiše. Osim toga, njen tip ličnosti je takav da bi je svaki poslodavac mogao samo poželeti, uz uspeh u svim oblastima koje bi mogla da poželi.

Nije čudo što su istraživači utvrdili da su rezultati na prijemnom slab prediktor uspeha u životu. Uspeh zavisi od međuljudskih veština – sposobnosti prenosa ideja i slaganja sa drugim ljudima – koje su zaista bitne, ali ljudi ipak na prvo mesto stavljaju vreme, energiju i novac, što najčešće ne doprinosi razvoju karaktera. Nama je, kao roditeljima, često teško da deci ponudimo šanse za razvoj društvenih veština, ali je zato kamp pravo mesto za to.

U kampu se deca oslobađaju od pritisaka školovanja, testiranja i sportskih nadmetanja i podstiču se da se opuste i da budu ono što jesu. U intenzivnom okruženju suživota i interakcije sa grupom ljudi – gde su mnogi do juče bili stranci – deca društvene veštine razvijaju eksponencijalno brže u odnosu na druga okruženja. Znam da je upravo u kampu moja ćerka stekla obilje svojih međuljuskih veština, onih koje se „ne pominju“, a biće joj od koristi na fakultetu i kasnije.

Od brojnih društvenih veština koje deca razvijaju u kampu, navešćemo samo deset:

1.     Suživot sa osobama sa kojima nisu u srodstvu
2.     Poštovanje tuđeg govora
3.     Deljenje adekvatnih priča i informacija
4.     Timski rad: kada voditi, a kada slediti
5.     Ponašanje za stolom: jesti sa zatvorenim ustima
6.     Pozivanje svih na zajedničku zabavu
7.     Postavljanje pitanja i iskazivanje interesa za druge
8.     Empatija i emocionalna inteligencija
9.     Upravljanje besom
10.  Rešavanje konflikata

Link do originala


Izvor: 10 Social Skills Kids Learn at Camp
prevod: Lana



USKORO (Sledeći tekst na blogu):
10 stvari koje morate znati pre nego što postanete programer