Monday, August 31, 2015

Preopterećena deca – koliki je to problem?




Kako je krenula školska godina, supruga i ja smo u gužvi oko rasporeda vannastavnih aktivnosti naše dece, u kombinaciji sportskih treninga, časova muzike, domaćih zadataka i igranja. Ume to da bude komplikovano žongliranje za naše ćerke osnovke, imajući u vidu da su neki dani pretrpani, drugi logistički neizvodljivi, a neki opet skroz slobodni. Ipak, kada sve uporedim sa našim detinjstvom, šanse koje su njima na raspolaganju svake nedelje su neverovatne.

Postoji samo jedan problem: u kratkim crtama, uobičajena mudrost koja kola međ' roditeljima ovih dana tvrdi da je ono što radimo deci surovo, preterano i destruktivno po njihovu dugoročnu dobrobit. Već godinama je javlja konsenzus da roditelji sa jakom motivacijom i željom da upišu decu u elitne škole opterećuju svoju decu prevelikim brojem fudbalskih turnira, časova violine i časova kuvanja. Objavljena je omanja biblioteka knjiga sa naslovima koji glase „Preopterećeno dete“, „Dete pod pritiskom“, „Roditelji pod pritiskom, deca pod stresom“ i slično.

Proteklih godina se javlja suprotna struja. Naučnici objavljuju studije kojima dokazuju koristi od vannastavnih aktivnosti, bez obzira da li iste plaćaju škole ili roditelji, a javljaju se i zapanjujući članci sa naslovima u zoni „Mit o preopterećenom detetu“. Ipak, češće se viđaju naslovi koji glase „10 znakova da vam je dete prezauzeto“.

Ova poruka me je iznervirala. Kao prvo, i supruga i ja smo zaposleni, pa nemamo taj luksuz da možemo da pratimo slobodno vreme svoje dece non-stop. Sve te aktivnosti, iako umeju da budu skupe, nam daju duševni mir. Drugo, lako je reći da bi deca trebalo bez nadzora da šetaju krajem i da sama sebi smišljaju aktivnosti, ali mi živimo u 21. veku, a ne u romanu iz starih dana. Konačno, mi puštamo decu da se sama zabavljaju na duže periode, a to se završi rvanjem po podu, svađom ili zahtevima da koriste računar.

Kao tata koji radi od kuće, za mene to znači da često bivam uvučen u čitavu frku, pa poželim još sportskih treninga, ili još bolje – časova bontona, gde bi deca barem nešto naučila i imala priliku da se druže sa drugarima. Vannastavne aktivnosti kao sredstvo razvoja? Ponekad ih posmatramo kao dadilju sa užinom.


Dakle, šta je činiti zbunjenom roditelju? Obratio sam se vodećim zagovornicima teorije da su deca preopterećena i zatražio im savet.

Majkl Tompson, klinički psiholog i autor knjige „Dete pod pritiskom“ je pokušao da me smiri.

„Opšti princip kaže da postoji granica između izuzetno obogaćenog, zanimljivog detinjstva koje podstiče rast i detinjstva sa previše obaveza. Međutim, niko ne zna gde je ta granica.“

Po njegovim rečima, problem u suštini leži u roditeljima – naročito u onim veoma uspešnim, koji imaju visok stepen kontrole nad sopstvenim životima i koji pokušavaju da uspostave sličan stepen kontrole nad životima svoje dece. Ovo ih dovodi do toga da odluke o vannastavnim aktivnostima donose iz anksioznosti, umesto na osnovu dobrobiti deteta.

„Kada sam ja odrastao, govorilo se: pojedi sve sa tanjira, jer u Kini gladuju“, rekao je. „Sada se kaže: idi vežbaj svoj instrument, jer deca u Kini uče da sviraju violinu.“

Naročito kod dece u osnovačkom uzrastu, roditelji bi trebalo manje da brinu o neposrednom razvoju svoje dece, nasuprot njihovog opšteg blagostanja.

Pitao me je: „Da li dete dovoljno spava? Da li ima dovoljno vremana da uradi domaći?“

Alvin Rozenfeld, psihijatar za decu i omladinu i autor knjige „Preopterećeno dete“ se takođe distancira od tvrdnje da su vannastavne aktivnosti loše.

Po njegovim rečima: „Aktivnosti koje obogaćuju život su savršene. Takve aktivnosti predstavljaju značajan doprinos za dete. Problem je u tome što smo zaboravili kako da ih izbalansiramo sa odmorom i dokolicom.“

Pa otkud meni ideja da su okupljanja i sportski treninzi isuviše stresni? Dr Rozenfeld odgovara: „Gde me najčešće pogrešno citiraju? Ako biste pročitali sve što sam napisao, osnovna ideja je u tome da je sjajno imati računar, kao i softver, ali ako računar preopteretite softverom, pokvariće se.“

Rešenje ovog problema je, po njegovim rečima, obezbediti da dete ima dovoljno vremena bez aktivnosti, da roditelji imaju dovoljno vremena bez posla i da se obe strane skupe i kreiraju svoje aktivnosti.

„Provodite vreme bez konkretnog cilja. Time ćete deci reći da ih volite. A ako se voljeno dete suoči sa životnim nedaćama, problemi ga ne mogu poraziti.“

Sunija Lutar, profesor psihologije na Kolumbija univerzitetu, je sprovela detaljne studije o ulozi vannastavnih aktivnosti u životu deteta. Ona naglašava da sam broj aktivnosti ne predstavlja problem.

„Dobro je da deca imaju ispunjen raspored. Dobro je da se bave muzikom, sportom ili drugim stvarima koje odrasli organizuju i prate.“

Njeno istraživanje ukazuje da prednosti obuhvataju širok dijapazon iskustava van klupe, mogućnost razvoja veština i saradnju sa drugom decom. Imajući u vidu da škole retko kad obezbeđuju dobar program posle nastave, po njenim rečima „postoji i značajna prednost u odnosu na roditelje.“

Po rečima dr Lutar, problemi nastaju kada roditelji previše analiziraju rezultate svoje dece u tim aktivnostima.

„Fudbal se ne igra samo iz zabave, niti se lopta pika po sokaku – do drugog razreda dete mora da uđe u pomoćni tim. Samo u jednoj situaciji kažem da treba stati – kada dete kaže da rezultati definišu njegovo samopouzdanje: moji rezultati su moj pečat.“

Poli Jang-Ajzendrat, klinički psiholog i autor knjige „Zamka samopouzdanja“ je jedina osoba sa kojom sam razgovarao koja je rekla da previše aktivnosti može predstavljati problem. Ona je okrivila generaciju roditelja koji su isuviše zainteresovani za živote njihove dece, koji se drže svake reči, ispunjavaju svaku potrebu, čime projektuju sliku da su roditelji samo publika za dostignuća svoje dece.

Po njenim rečima, do 11. ili 12. godine, kada kod dece počinje razvoj samosvesti, aktivnosti predstavljaju rizik odstupanja od prirodnog razvoja.

„Do tada, sve te lekcije i časovi se svode na međusobno takmičenje roditelja. Deci u stvari treba vremena da se izležavaju, da se slobodno igraju, ili da provode vreme uz roditelje u istoj prostoriji, gde će biti 'sami i zajedno'.“

U prošlosti je ovo bilo moguće po njenim rečima „ne samo zato što je jedan od roditelja ostajao kući, već i zato što roditelji nisu gajili opsesivno interesovanje za živote svoje dece.“

U razmatranju različitih stanovišta ljudi sa kojima sam razgovarao, bio sam zapanjen time što je postojala jedna zajednička tema: trebalo bi manje da brinem o količini vremena koju deca provode na aktivnostima, a više o porukama koje im upućujem u vezi sa tim aktivnostima. Dakle, kako da roditelji obezbede da ne pređu tu granicu?

Prvo, utvrdite gde je izvor motivacije – u vama ili u detetu.

„Čujete li smeh?“, kaže dr Tompson. „Da li je dete radosno kada ga odvodite ili vraćate sa aktivnosti? Ili je zatvoreno i jedva se vuče?“

Drugo, pazite šta pričate. Dr Lutar kaže da bi roditelji morali da razumeju sopstvena osećanja, kako bi obezbedili da decu ne ubeđuju da je izuzetan učinak jedini bitan cilj. Kao opasne izjave navodi „Ups, opet nisi u prvoj postavi?“ ili „O bože, nisi izabran za takmičenje?“

„Ako vam je problem da u sebi pronađete ovu tendenciju, upitajte supružnika, rođaka ili drugu osobu od poverenja.“

Bez obzira koliko aktivnosti pripremite za decu, postarajte se da i u svom rasporedu ostavite malo vremena za njih.

Dr Rozenfild kaže: „Vaša deca moraju imati utisak da ima dovoljno vremena uz ugašen računar i mobilni telefon, kada želite da budete zajedno.“

Nije u pitanju samo kvalitet, već i kvantitet vremena.

On kaže: „Uvek citiram pesmu Bili Džoela: Nema potrebe za pametnim razgovorima, prihvatam te kakav jesi.“


Izvor: Overscheduled Children: How Big a Problem?
prevod: Lana



Tuesday, August 18, 2015

Povratak iz kampa: kako da pomognete deci da se priviknu


Šta očekivati i šta činiti


Kao roditelji provodimo više meseci u pripremi dece za kamp sa noćenjem – od potrage za odgovarajućim kampom, do izbora nalepnica i markera kojima ćemo obeležiti sve stvari u rancu naše dece. Iščekujemo dobra i loša iskustva u letnjem kampu – od sticanja novih prijatelja i učenja novih veština, do želje za kućom i infekcije oka. Ono što mame i tate retko kad predvide je činjenica da je povratak kući podjednako značajna tranzicija kao i odlazak u kamp.

Imajući u vidu da će se u narednih nekoliko nedelja veliki broj kampera zaputiti kući, valja naglasiti da postoje deca koja su razvila krila i koja će se lako vratiti u redovan život, ali i ona koja će se nešto teže snaći.

Dr. Majkl G. Tompson, psiholog i autor knjige „Željan kuće, a srećan“, kaže da se povratak iz kampa može svrstati u jednu od sledećih grupa. „Mislim da se većina klinaca vraća kući zadovoljna, zrelija i veoma ponosna na sebe“, kaže autor. Takva deca pokušavaju da pokažu svoju novootkrivenu zrelost, tako što postavljaju sto i prihvataju kućne poslove, baš kao i u kampu.
Deca iz prve grupe su verovatno naučila da skijaju na vodi ili da prebrode strah od insekata, ali još bitnije „osvojila su značajan segment razvoja. Snašla su se bez prisustva roditelja“, kaže Kerolin Mejer-Vartels, psihoterapeut sa Menhetna, koja je radila sa porodicama na problemima koji nastaju nakon kampa. Deca su imala priliku i da se poigraju sa svojom ličnošću: možda su bili šaljivi ili ozbiljni u kampu. Ona uz to navodi: „stekli su novu grupu drugara i odraslih u koje se mogu pouzdati.“

Međutim, dr Tompson kaže da nova pažljivost dece najčešće ne traje predugo. „Generalno, zrela ponašanja postupno nestaju, a deca se vraćaju u normalu“ u kućnom kontekstu, po njegovim rečima. „Majka vas je poznavala kada ste bili mali i željni pažnje. Njeno prisustvo podstiče takva osećanja u vama.

„Najčešće postoji kratak period 'medenog meseca', a zatim pad“, slaže se Mejer-Vartelsova. „U kampu postoji brdo pravila, ali je i zabavan, dete nikada nije samo, a grupa zajedno obavlja poslove kao što je raspremanje stola. Zatim se dete vraća kući, gde porodični život nameće drugačija pravila i očekivanja.“

Ovo može izazvati borbu za moći – pa čak i bezobrazne reakcije. „Sa drugarima se komunicira na posve drugačiji način nego sa odraslima.“

Deca kojoj nedostaje kamp

Dr Tompson opisuje drugu grupu kao decu koja se vrate kući i nekoliko dana im zaista nedostaje kamp. Nedostaju im drugari, nezavisnost i rutina u kampu, tako da na kraju „bauljaju po kući, u kojoj ne žele da budu“, kako on kaže. Ovo često može da povredi roditelje. „Roditeljima je drago što je dete imalo tako dobro iskustvo u kampu, ali su istovremeno zbunjeni što o tome priča na sav glas.“ 

Doktor podstiče roditelje da sačekaju da ovo prođe i da ne primaju sve k srcu: ova tranzicija nezadovoljstva najčešće traje svega dva do četiri dana.
Još jedan od razloga za neraspoloženje po završetku kampa može biti shvatanje da se bliži kraj leta, a da iza ugla vreba nova školska godina, dodaje Mejer-Vartelsova. Ako se dete vrati u stresnu porodičnu situaciju, stanje se dodatno pogoršava.

Ona navodi da deca kojoj nedostaje kamp veoma često opsesivno održavaju prijateljstva stečena u kampu, provode dosta vremena na društvenim mrežama gde kače fotografije, četuju ili razgovaraju preko Skajpa. Ovo samo po sebi nije loše – tehnologija može biti pravi blagoslov za decu koja kući nemaju previše prijatelja. Deca formiraju snažne veze, možda po prvi put u životu. Roditelji mogu da organizuju druženja i okupljanja, ali ako udaljenost to sprečava, internet može biti sjajno rešenje.

Glasna manjina: nezadovoljni kamperi

Na žalost, postoji imali udeo dece koja su doživela negativna iskustva u kampu – od toga da nisu stekla prijatelje, do ozbiljne želje za kućom. Ako želja za kućom predstavlja deo problema, po rečima Mejer-Vartelsove, mlađa deca se mogu ponašati lepljivo i vratiti se na niži nivo po povratku kući, stalno se držeći za maminu suknju. Iz ljutnje, starija deca mogu da ignorišu roditelje.

Dr Tompson kaže da ova grupa može obuhvatati i decu sa posebnim potrebama. Deca koja pate od poremećaja anksioznosti, kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj, po njemu „vide kamp kao psihološki trening“. Možda su se takva deca u kampu lepo provela, ali misle „Mama, stavila si me u tešku situaciju“, pa reše da vam malo vrate milo za drago.
Po njegovim rečima, u prisustvu ljudi koji nas vole često padnemo. „To je regresivan zov doma. Tako četrnaestogodišnjak može sasvim dobro funkcionisati van kuće, ali kad je mama tu postaje pravi pekmez. Možda se lepo proveo u kampu, ali o čitavom iskustvu priča kao o najdubljim krugovima pakla.“

Dejna, majka desetogodišnjaka sa blažim oblikom autizma, kaže da se njen sin Bili sjajno proveo u kampu za decu sa posebnim potrebama. „Slike sa sajta ne lažu“, kaže ona. „To je njegov pravi osmeh.“ Dečak je roditeljima potvrdio da mu je u kampu bilo super.
Međutim, kada se vratio kući sa letovanja nakon kampa, Dejna je primetila da Bili „ima nešto kraći fitilj“. Ako dođe do bilo kakve promene ili se od njega traži da uradi bilo šta što ne želi, nastaje raspad sistema.

Odlazak na godišnji odmor pravo iz kampa je verovatno zakomplikovao stvari. Dejna kaže: „Bilo mu je teško jer je zaista bio željan kuće. On puno voli našu kuću i želi da bude tamo. Svakog dana je govorio 'Hoću kući!'“

Dr Tompson kaže da anksiozna deca sa opsesivno-kompulzivnim tendencijama čim dođu kući započinju kampanju da bi izbegla odlazak u kamp iduće godine. „Ono što takva deca pokušavaju je da diktiraju ponašanje roditelja i da ponovo steknu osećaj kontrole nad sopstvenim životima. Deca traže zaštitu svog doma u budućnosti.“

Šta roditelji mogu da učine?

Za decu koja se vrate iz kampa u dobrom raspoloženju, bitno je obratiti pažnju na njihovo samopouzdanje. „Takva deca se vraćaju kući i osećaju da su se u određenom smislu promenila“, kaže Mejer-Vartelsova, „pa je bitno da uočimo nove osobine koje su se kod njih pojavile.“
Ako povratak deteta kući sa sobom nosi ne samo gomilu veša za pranje već i negativna ponašanja, po njenim rečima, ključno je da roditelji shvate šta se u kampu desilo. Iako će neka deca dosta pričati o tome, neka će sve zadržati za sebe.

„Roditelji bi trebalo da zagrebu ispod površine, kako bi videli šta se deci zaista dešavalo u kampu, šta su interno doživljavali, a ne samo koje su nove veštine stekli“, kaže Mejer-Vartelsova. Ona navodi da je veoma bitno da roditelji ne zaborave da pažljivo slušaju decu i da prepoznaju negativna osećanja koja iskazuju, da bi deca imala osećaj da ih roditelji razumeju. Ako dete pokazuje znake anksioznosti koji traju nekoliko nedelja (kao što su problemi u snu, ćudljivost, gubitak apetita ili ako dete jednostavno ne liči na sebe), vreme je za savetovanje sa stručnim licem.

Dr Tompson savetuje roditelje da dobro slušaju dete koje nagovara roditelje da ga više ne šalju u kamp, ali da izbegnu obećanje „nikad više“. Dr Tompson kaže: „Roditelji najčešće popuste jer im je potrebna pauza. Kada jednom prihvatite, nema vraćanja. Možete reći 'Razmislićemo, popričaćemo o tome.'“
Dejna navodi da Bili kaže da ne želi da iduće godine ponovo ide u kamp. Generalno, on je to „odradio“ i nema potrebe ponovo da se bavi kampom. Međutim, ona kaže da će ga zasigurno ponovo poslati u kamp, kao i u dnevni kamp sa neurotipičnom decom. Međutim, za sada se drži one „videćemo“.

Izvor: Home From Camp: How to Help Your Kids With the Reentry
prevod: Lana


Monday, August 3, 2015

Pozitivne poruke za kampera koji je željan kuće

Ovaj tekst posvećujem jednom malom Teodoru K. iz Čelareva:

Deca koja dolaze u letnji kamp se najčešće prilagode u roku od nekoliko dana i zaborave da im nedostaje kuća. Međutim, postoje i kamperi kod kojih je intenzitet želje za kućom mnogo veći, pa nelagodnost traje duže. Kada su takva deca u pitanju, roditelji se mogu naći u problemu – šta reći ili učiniti. Kada vas dete preklinje da se vrati kući, veoma je teško suzdržati se i ne uleteti u kola, pa pravac na spašavanje. Ipak mislim da to nije baš najbolji izbor, a sa mnom se slaže i dr Majkl Tompson, autor knjige Željankuće, a srećan.

Tokom tridesetogodišnjeg iskustva u kampu, radila sam sa podosta dece željne kuće i napetih roditelja. Neka deca su ranije napuštala kamp, ali je većina njih ostajala i rešavala svoju nostalgiju, da bi negde tokom trećeg ili četvrtog dana boravka prevazilazila najteži deo. Težina nostalgije je bila jednaka, a jedina razlika između onih koji su se vraćali kući i onih koji su ostajali je bila u načinu na koji su roditelji rešavali želju za kućom svoje dece. Mislim da bi bilo korisno da sa vama podelim pozitivne poruke koje su takvi roditelji slali svojoj deci (u pismima, elektronskoj pošti ili telefonom), a koje su deci pomogle da prevaziđu želju za kućom i da se konačno lepo provedu u kampu.

Poruka br. 1
Iako ti se čini da nećeš uspeti, ja znam da ti to možeš. Imam poverenje u tebe i znam da ćeš se uhvatiti u koštac sa ovim izazovom i da će ti u kampu biti super.

Poruka br. 2
Znam da se osećaš grozno i jako mi je žao što ti ovo teško pada, ali neću doći ranije po tebe. Ostaješ u kampu.

Poruka br. 3
Kod kuće se ne dešava ništa zabavno. U stvari, dosadno je. Kamp je mnogo bolje mesto za tebe tokom ove nedelje jer.... radimo dezinsekciju, ja putujem na konferenciju zbog posla, bacila sam se na čišćenje ormara.

Poruka br. 4
Iako ti prvi dani u kampu deluju predugo, kada se lepo smestiš i prilagodiš, ima da prolaze mnogo brže. Što više učestvuješ u raznim aktivnostima, bolje ćeš se osećati.

Poruka br. 5
Teško je prevazići želju za kućom, ali znam da možeš to da savladaš. A onda ćeš lakše prihvatiti sve buduće avanture – kao što su ekskurzije u školi, odlazak na fakultet, itd.

Poruka br. 6
Mnogo te volim i želim samo najbolje za tebe. Ovo iskustvo u kampu, uprkos svim izazovima koje nosi, je takvo da znam da će biti dobro po tebe i po tvoj razvoj. Iako ti sada deluje teško, znam da se zahvaljujući njemu razvijaš i sazrevaš i zato sam veoma ponosna na tebe.

Mi u kampu ne dopuštamo telefonske pozive, ali znam da u mnogim kampovima kamperi zovu roditelje telefonom, plaču i preklinju ih da dođu po njih. Svakom roditelju je izuzetno teško da se izbori sa toliko snažnih, negativnih emocija svog deteta. Preporučujem da se telefonski pozivi ograniče (ako su uopšte dopušteni) tako da dete ne provede čitav dan razmišljajući o sledećem pozivu koji će uputiti roditeljima. Po mom iskustvu, kada dete čuje glas roditelja, nostalgija se povećava.

Jedna od kamperki kojoj je nedostajala kuća sa kojom sam radila ovog leta mi je tokom prvih nekoliko dana u kampu, kroz suze rekla da „ne može da izdrži“ do kraja i da naprosto nije „tip osobe za kamp“. Uporno je i meni i roditeljima govorila da „nije spremna“ za iskustvo u kampu.

Dve nedelje kasnije, otišla je kući „osokoljena i ponosna na sebe“, po rečima njene mame. Ista kamperka, koja je u početku bila jedan od najgorih slučajeva želje za kućom ovog leta, je načinila takav preokret da je poželela da i sledećeg leta dođe u kamp! Po rečima njenih roditelja, takođe deluje srećnije nego dete koje su poslali u kamp. Njeni roditelji su doneli pravu odluku i čvrsto su se pridržavali pravila „nema ranijeg odlaska“, sigurni da njihova ćerka može da ispuni izazov boravka van kuće po prvi put u životu.

Izvor: Positive Messages for a Homesick Camper
prevod: Lana


Komp Kamp 2015. u slikama





Našu osmu godinu sa komp kamperima provodimo u Vrdniku i po prvi put i u Sokobanji.
Iskustva i zaključci mogu se najbolje sagledati preko fotografija.

Zato, dragi čitaoci ovog bloga, molim vas da pogledate deo iz  albuma na linku, gde imamo oko 10 hiljada fotografija samo za leto 2015. (pomnožite sa 8 godina rada Komp Kampa, trebalo bi nedelju dana da se sve slike pogledaju.)



Imamo ovog leta ukupno 5 smena, koje traju po 14 dana. Ukupno 103 dece se registrovalo, nešto manje nego prošlog leta, jer smo tako i rezervisali broj mesta da bi u svakoj smeni bilo optimalno po 25 dece. Prošlog leta imali smo malu gužvu, 124 kompkampera, jer nam je bilo žao da nekog ne primimo za člana. Zato je preporučljivo da se deca registruju već u oktobru za sledeće leto, jer su kapaciteti za smeštaj ograničeni.

Pored rada na računarima i brojnih gostiju koji su pomagali deci savetima i sugestijama oko softvera, načina korišćenja računara i pričali uopšte o životu i radu programera, bezbednosti na internetu i šta sve korisno može da se radi na računaru, deca su imala izbor u gotovo svim vrstama sporta, kreativnih radionica, pravili smo izlete i bezbrojne šetnje u prirodi.


Glasanje za radove imali smo u svakoj smeni (demokratski:) ), a najbolji radovi u oblasti Game dizajna biće objavljeni po završetku sezone, najkasnije tokom septembra.





Novo partnerstvo ostvarili smo ovog lete sa Inženjerima zaštite životne sredine, da bismo decu uveli u ono što ih čeka u budućnosti, sa temom: koliko je važna zaštita i održavanje životne sredine (setimo se filma WALL-E). Ovo dragoceno druženje planiramo da nastavimo i ubuduće, svakog leta.





Malo je jedan tekst o kampu 2015. Ostaje nam 10 meseci do sledećeg, da sabiramo utiske iz ovogodišnjeg i pojedinačno da objavljujemo sećanja.