Wednesday, July 23, 2014

Letnji kompjuterski kamp u slikama, 2014.

Sedmo leto u jedinom u Evropi Kompjuterskom kampu za decu koja vole i uče dizajn video igara,
pratite i u našim albumima:


EIPIX u KompKampu

MADHEAD Games u KompKampu



Nordeus u KompKampu














Jedanaest stvari koje ne možete uraditi za svoju decu


          U nastavku naših tekstova na blogu, odlučili smo da    
          prevedemo neke zanimljive delove iz knjige "Željan kuće, a srećan".
          Danas je to deo poglavlja "Jedanaest stvari koje ne možete učiniti za svoju decu".

         


   

1. Ne možemo usrećiti decu

Ako bih morao da nađem rečenicu koju najčešće čujem od roditelja, to bi bila: „Samo želim da je [ili ga] usrećim!“ Mame i tate ovim iskazuju više različitih razmišljanja. Jedno od njih je odricanje roditeljskih ambicija – time kažu da nemaju konkretan cilj za svoje dete. Ne mora da postane lekar ili da završi Harvard, samo žele „da bude srećna“. Drugo razmišljanje je da razumeju da su emocije suština života, te iako imaju konkretne ciljeve za dete, voleće ga čak i ako ih ne ispuni (violina, uspeh u sportu). Roditelji su zadovoljni srećom. Treća ideja je da uloga roditeljstva može biti konfuzna i opteretiti čoveka, pa se sreća čini kao nešto što bi valjalo želeti. Konačno, roditelji često kažu „Veoma mi je teško da se nosim sa time kad mi dete nije srećno. Toliko smo empatski povezani, da moja sreća zavisi od sreće mog deteta“. Ovo je otelotvoreno u roditeljskoj mudrosti koju sam čuo od više majki: „Majka može biti srećna onoliko koliko je srećno njeno najtužnije dete“.

Ono što mi roditelji praktično nikad ne govore je jednostavna istina koju sam pokušao da predstavim naslovom ove knjige, i to: Moje dete je obično najsrećnije kad nije kući. Iako za bilo koje dete odvajanje od roditelja može biti teško, većina njih oseti olakšanje i radost kada su daleko od kuće. Budimo iskreni: u raznim periodima detinjstva smo i sami bili srećniji daleko od kuće nego u kući. Dom je sigurna, poznata teritorija, ali je i ispunjen očekivanjima i strepnjama, kao i beskrajnom težnjom naših roditelja da nas zaštite i oblikuju – baš zato što su roditelji.

Ljudska bića su biološki programirana da štite i hrane svoj podmladak. Po tome nismo jedinstveni. Sposobnost brige o deci je karakteristično ponašanje sisara, koje nas čini upravo ovakvim kakvi smo. Kao i svi sisari, držimo podmladak uz sebe dok se ne osposobi da bude samostalan. Ono što je karakteristično za ljudska bića je da su naša deca veoma dugo yavisna od nas – duže od bilo koje druge životinje, i da se bavimo emotivnim životima svoje dece.

Roditelji i deca imaju sofisticiran sistem komunikacije u slučaju pretnje. Kada dete zaplače, pojurimo da vidimo da li je možda u opasnosti; kada je dete tužno, grlimo ga kao utehu. Naši mozgovi imaju neurone koji kopiraju emotivnu aktivnost mozgova naše dece. Primamo osećanja dece i reagujemo na adekvatan, zaštitnički način. I deca imaju ove „neurone ogledala“, koji im omogućavaju da se povežu sa nama, a konačno i sa prijateljima i svojom decom jednog dana. Empatska veza između roditelja i deteta predstavlja fundamentalni deo naše prirode, koja je instinktivna i konačna.

Međutim, ovde se stvari komplikuju. Rečeno je da je najbitnija činjenica u vezi sa psihologijom ljudskih bića produžen period zavisnosti od roditelja, koji traje barem osamnaest, a nekad i do dvadeset pet godina. Proteklih dvesta godina razvoja medicine, uz određene kulturološške trendove, dramatično povećavaju kapacitet roditelja da štite zdravlje dece i pružaju materijalne udobnosti i šanse za razvoj, koje su mnogo iznad očekivanja prethodnih generacija. Međutim, do kada i do kog nivoa smo odgovorni za njihovu emotivnu dobrobit? Da li zaštita deteta znači zaštitu njegovih osećanja od pretnje, ili od bilo kakve nelagodnosti u svakom momentu? Svakako razumem ovu želju roditelja. Ne volim da gledam svoje dete koje nije srećno, ali mi se nekad čini da roditelji srednjeg i višeg srednjeg društvenog sloja, u koje i sam spadam, imaju na raspolaganju više opreme za zaštitu dece nego što im je potrebno – od preteranog nadzora, do neustrašive zaštite.

Nadamo se da možemo zaštititi decu od svih negativnih osećanja. Ipak, sa filozofskog stanovišta, mislim da ovo nije mudro, jer su borba i patnja sastavni deo života. Takođe ne uviđam prednost ni sa stanovišta razvoja deteta – dete mora naučiti da rešava sopstvena osećanja. Nekad se deca moraju odvojiti od nas i iskusiti život kroz malo patnje, uz pun dijapazon osećanja koja život donosi – dosadu, ljutnju, razdraganost, romantiku i slično, kako bi ih sama deca savladala. Dokle god je roditelj tu, deca će svoja iskustva filtrirati kroz reakcije roditelja.

Dete nije sigurno šta zaista oseća dok se ne odvoji od roditelja. Možda će majka reći „Baš sam srećna što si dobio nagradu za dobrog građanina u šestom razredu“, ali detetu to nije nešto bitno, pa majčina reakcija može da zbuni. Dete možda neće biti toliko nezadovoljno manjkom vremena provedenog na fudbalskom terenu, koliko tata. Njemu možda odgovara da sedi na klupi. Osećanja se filtriraju kroz osećanja roditelja. Iz tog razloga, potrebno je da se deca odvoje od roditelja, da bi saznala šta ih zaista čini srećnim. Deca koja odlaze u kamp često kažu da samo u kampu mogu „da budu svoji“. Rečima jednog jedanaestogodišnjaka: „Kod kuće nekad osećam pritisak, ali u kampu ne osećam da me ljudi procenjuju“.

Daleko od kuće, deca znaju šta vole a šta ne vole, šta ih čini tužnim, a šta srećnim, jer samostalno doživljavaju određena iskustva. Osećanja iz kampa se ne moraju deliti, osim putem pisama. Dete samo tumači svoja osećanja.

2. Ne možemo podariti deci visoko samopouzdanje

Sreća nije jedino što roditelji žele za svoju decu – želimo i da imaju konzistentno visok stepen samopouzdanja. Ponekad začikavam roditelje u vezi sa odlučnim naporima da deci podignu samopouzdanje. Podsetim ih da deca ne mogu stalno imati vrhunsko samopouzdanje, jer: 1. su generalno mnogo niža od ostalih; 2. nemaju svoje prihode; 3. fale im bitne veštine; 4. ljudi im naređuju; 5. nemaju ključeve od kola; i 6. ne mogu da pobegnu. Mame i tate se smeju na ovaj podsetnik jer je, svakako, tačan. Ako bismo mi patili od gore navedenih manjkavosti, osećali bismo se bedno. Šalu na stranu, takođe je tačno da deca povremeno pate u emotivnom smislu, samo zato što su deca. Preopterećena su osećanjima neadekvatnosti i frustracije. Isuviše su mala i nezrela da bi postigla ono što žele. Isto važi i za odrasle, ali smo mi ipak bolje naviknuti na stvarnost u kojoj ne možemo obrnuti svet na glavačke po sopstvenoj volji i želji. Deca se i dalje nadaju da svet može postati savršen, pa protestuju i žale se. Neki misle da su neuspešni jer nešto ne mogu da učine i neke stvari ne mogu da promene, pa pate od nečega što roditelji vide kao „nisko samopouzdanje“. Neka deca mogu postati i depresivna.

Viđao sam frustriranu decu koja se udiraju po glavi, pa čak i glavom udaraju u zid. Deca ponekad lome stvari, vređaju ljude i govore da mrye sebe. Prijateljica mi je nedavno rekla da njena bistra i savesna ćerka svaki dan dolazi iz srednje škole neraspoložena i žali se da joj je u školi „dosadno“. Druga prijateljica ima problem sa strahom svog sina, đaka-trećaka od učiteljice, legendarnog tirana u njegovoj školi. Treća se brine da bi neuspeh njene ćerke da uđe u takmičarski plesni tim mogao da ostavi trag za čitav život. Ovim roditeljima je teško da gledaju decu kako se muče u školi što ih demoralizuje, naročito ako vide sjajan potencijal u njima. Svi bismo želeli da zaštitimo decu od frustracije i osećaja neadekvatnosti, ali na žalost, to nije moguće. Čak i ako bismo u srednjoj školi učeniku koji se dosađuje ponudili zanimljivije predmete, ili drugu učiteljicu uplašenom dečaku, ili ako bi potencijalna plesačica upala u tim, deca bi se mogla suočavati sa problemima (kao i mnogi njihovi vršnjaci) u odnosu na nastavnike čije im se ličnosti ne sviđaju, tenzij u društvu ili druga razočarenja u školi ili u životu. Treba imati u vidu da je put školovanja, pa i čitavog života, uvek stresan i da neke stvari u životu svoje dece ne možemo popraviti. A nije potrebno ni da pokušavamo. Iskustvo u neuspehu i frustracijama predstavlja ključni deo emotivne edukacije deteta.

U knjizi Dete pod pritiskom, pratio sam nekoliko srednjoškolaca za velikim razlikama u sposobnostima, izazovima i ličnostima koje bi ukazale na mogućnost nastanka problema u sferi samopouzdanja. Nije za čuđenje da detaljna priča svakog deteta ukazuje na složeniju, a često ne baš intuitivnu priču o razvoju – i o samopouzdanjem. Ako ostavimo ocene po strani, jer češće prikrivaju nego što rasvetljuju emotivni život deteta, njegovo iskustvo izgradnje veza, priznanja i moći dubinski oblikuje samopouzdanje. Roditelj koji pokušava ovo da stvori na veštački način samo potvrđuje osećaj nesposobnosti sumnjičavog deteta i može biti samo prepreka stvarnog dostignuća deteta.

Mit o srećnom detinjstvu i cilju konstantnog samopouzdanja deteta ozbiljno utiče na današnje roditelje, naročito ako imaju finansijsku sigurnost, uz neprevaziđenu kontrolu nad životima svoje dece i posvećenost da budu „sjajni“ roditelji. Istraživanje ukazuje da majke sa faklutetskim obrazovanje više vremena provode neposredno sa decom nego ranije – jedanaest do dvadeset jedan čas nedeljno, što je skoro duplo više od uobičajenog vremena pre dvadeset pet godina, a roditelji mnogo više čitaju o podizanju dece.

Pedeset i više godina literature o psihoterapiji i sve veći istraživački korpus o poremećaju post-traumatskog stresa menja način na koji posmatramo otpornost sopstvene dece. Danas znamo mnogo više o tome šta bi decu moglo da doživotno izbaci iz koloseka: seksualno zlostavljanje, stalno ponižavanje od strane roditelja, nedijagnostikovan poremećaj u učenju, društvena izolacija i vršnjačko nasilje. Kada se upoznate sa svim mogućim pretnjama po emotivnu dobrobit deteta, želite da ga zaštitite od emotivne traume na n-ti stepen. Kada roditelj pročita da depresivna deca pate od niskog samopouzdanja, poželi da pomogne detetu da stalno ima visoko samopouzdanje. Pitanja roditelja o samopouzdanju nisu iracionalna. Nagon da zaštitite sva osećanja svog deteta je potpuno prirodan. Problem je u tome što je ovaj ideal nedostižan, pa čak i nepoželjan.

Ne možete niti bi trebalo da preuzmete odgovornost za stalno samopouzdanje svog deteta iz tri razloga. Prvo, deca često imaju manjak samopouzdanja upravo zato što su deca. Drugo, ako stalno rovarite po svim iskustvima vašeg deteta, nikad neće naučiti da bude kompetentno. Treće i najbitnije, samopouzdanje nije podsticaj, već rezultat učenja. Deca ne uče zato što se osećaju dobro u svojoj koži – osećaju se dobro jer su nešto savladala.

„On prosto odustaje“, govore roditelji koji žele da im sin bude bolji u nekom sportu, igri ili posebnom interesovanju. Pa, možda bi trebalo više da vežba ili da proba nešto što bi mu više odgovaralo. Deca moraju da nauče kako da se bore sa osećajem neadekvatnosti. Očekujemo da će ponovljena iskustva razviti veštine deteta, koje će ovladati osećanjima obeshrabrenosti.

Nisu sva loša ili tužna osećanja dokaz da je dete istraumatizirano. Vilijam Dejmon, profesor psihologije na Univerzitetu Stenford, razmatra ovo pitanje u svojoj knjizi Veća očekivanja. On smatra da znanje javnosti o traumi i poremećaju post-traumatskog stresa polako potkopava naše viđenje prirodne otpornosti deteta. Umesto da gledamo dete kako samo što nije ovladalo određenim izazovom, vidimo dete koje će uskoro postati preopterećeno, čije samopouzdanje se nikad neće oporaviti, pa mu je prema tome neophodna naša zajednica.

Ovu priču slušam od mnogih direktora osnovnih škola. Deca jure da spasu decu iz teških, ali uobičajenih društvenih situacija, tvrdeći da su im sinovi i ćerke žrtve vršnjačkog nasilja. Ostali roditelji brinu da će im se deca istraumirati jer ne mogu da ovladaju nekom veštinom, budu kažnjena u školi ili ne uđu u odabrani tim ili kurs. Ako vas izbace iz prvog tima škole, emotivno to može biti bolno, bez beze, ali da li je to doživotna trauma? Ako roditelji veruju da je dete doživelo traumu i razbesne se na trenera prvog tima, detetu je još teže da se oporavi.

Martin Sejlingmen, čuveni psiholog sa Univerziteta Pensilvanije i začetnik pozitivne psihologije, tvrdi da američka psihologija i američki roditelji ulaze u slepu ulicu preteranim fokusom na samopouzdanje. Nakon dve decenije promocije samopouzdanja, svedoci smo porasta depresije i anksioznosti kod mladih, a ne višeg nivoa samopouzdanja, kome smo se nadali. Ispada da priče deci o tome koliko su divna i sjajna baš i ne pomaže. U stvari, deca počinju da sumnjaju u odrasle, jer svojim očima vide da nisu na nivou druge dece u nekim aktivnostima. Samopouzdanje se stiče na osnovu višestrukih iskustava izgradnje veština i ovladavanja sve izazovnijim situacijama. Pojam razvojna prikladnost znači da se dete suočava sa izazovima odgovarajućeg nivoa: ni zastrašujuće teškim, ni smešno lakim, ali u razvojnom smislu baš na dohvat ruke. Može biti naporno, ali dete to može da postigne.

Nekad najveći osećaj ovladavanja izazovom dolazi nakon uspešnog rešavanja situacije u kojoj je neko okusio poraz, bio zaista uznemiren, pa se vratio po pobedu. Ako dete stigne u kamp sa noćenjem i ne može da prođe test plivanja koji su svi iz pavaonice položili prvog dana, verovatno neće biti srećno. Međutim, kad dete prože test plivanja početkom druge nedelje ili kada ga kontinuirani napori konačno dovedu do uspeha – sigurno će osetiti veliko dostignuće, kao nikad do tad.

Ovde dolazi težak deo za roditelje: veće su šanse da će dete položiti test plivanja pod nadzorom devetnaestogodišnjeg savetnika ili dvadesetsedmogodišnjeg šefa bazena neko uz vas, naročito iz drugog ili trećeg puta, koji ozbiljno poljuljava samopouzdanje. Kada je dete uplašeno i napeto, aktivira se identifikacija sa roditeljem, pa kada dete na licu roditelja vidi brigu, ili još gore usiljeni osmeh koji ne može da prevari dete ni na sekund, dete će postati još napetije. Napori roditelja da obezbedi stalno ohrabrivanje i zaštitu mogu podriti samopouzdanje deteta.

A evo i bonusa: kada dete nešto postigne daleko od roditelja, sigurno je da je dostignuće samo njegovor. Kada roditelji nisu tu, dete je sigurno da niko to nije postigao za njega. Duboko u sebi, dete misli: Mama me nije pozila, mama mi to nije organizovala, uradio sam isto što i sva ostala deca. Prema tome, zaslužujem samopouzdanje koje dostignuće donosi.



prevod: Lana

Thursday, July 10, 2014

Video igre mogu stvoriti bolji svet





Kreiranje video igara je kreativno, zanimljivo i ni malo lako zanimanje. Kao i svaki drugi posao zahteva svakodnevni rad na uobičajenom radnom mestu i ne omogućava bogaćenje preko noći. Poslednjih godina u našoj zemlji primetan je uzlazni trend interesovanja ljudi za rad u ovoj industriji, kao i sve veće interesovanje najmlađih generacija da uplove u vode programiranja i dizajniranja video igara. O značaju video igara za najmlađe, pravilnom usmeravanju dece ka ovoj oblasti i višegodišnjoj saradnji sa Komp Kampom razgovarali smo sa Mirkom Topalskim, izvršnim direktorom Eipix Entertainment.

1. Vodite veoma uspešan game development studio. Kako je sve počelo? Kada ste shvatili čime želite da se bavite u životu i kako je nastao Eipix?

Veoma rano sam otkrio svet video igara. Imao sam svega pet godina kada sam dobio svoj prvi računar i to mi se mnogo dopalo. Najviše zbog toga što sam od detinjstva fan naučne fantastike i robotike. Međutim, nisam nešto naročito bio privučen prirodnim naukama. Više sam naginjao društvenim naukama i umetnosti. Voleo sam video igre i želeo da ih kreiram, ali nikada nisam u suštini bio programer. Dosta vremena je prošlo dok nisam pronašao ljude koji bi mi pomogli da realizujem viziju koju sam imao. Tako smo 2005. godine osnovali Eipix sa namerom da pravimo video igre i pokažemo svoju kreativnost. Profit nam nije bio primaran, nas je pokretala ta strast ka programiranju i dizajniranju video igara. Ako u ovu vrstu biznisa krenete sa ciljem da vam je profit na prvom mestu, onda ćete verovatno lakše proći, nego li kad se prvenstveno vodite time da radite ono što volite. Mi smo se rukovodili ovom drugom solucijom i zbog toga smo na početku bili u problemu. Tako smo počeli da pravimo video igru za koju se kasnije ispostavilo da je prevelika, kompleksna i da nije za tržište u tom trenutku. Vremenom smo shvatili da novac jeste bitan faktor, da bez njega cela priča ne može da opstane i počeli smo da delamo u tom pravcu. Danas je situacija znatno drugačija. Početnicima u ovoj oblasti je lakše, jer postoji dosta literature o tome kako napisati biznis plan, kako započeti startap, kako razmišljati o toku novca i potrošnji...

2. Da li biste sada kada se osvrnete i pogledate svoj razvojni put promenili nešto?

Jako komplikovano pitanje, zato što bih iz ove perspektive sigurno dosta toga promenio. Znajući sada gde su mi bile greške sigurno bih pojedine korake promenio, da dođem lakše i brže do uspeha. U startu ne bismo pravili ogromnu i kompleksnu igru, već bismo pravili ono što pravimo danas.

3. Koji je vaš najveći lični izazov sa kojim ste se suočili do sada, a koji kompanijski?

Najveći izazov je naći ljude, zadržati ih, održati jedinstvo vizije. Ljudi su danas, generalno,  nepoverljivi. Živimo u dobu kapitalizma, gde je cilj zaraditi što više para, a ljudi ne žele ni da pričaju sa vama bez ozbiljnih ugovora. To je skoro nemoguće ako ste početnik. Mislim da su to neki od izazova sa kojima sam se lično suočio, a samim tim i Eipix.

4. Šta je najbitnija stvar koju deca treba da znaju ako jednog dana požele da se bave dizajniranjem video igara?

U startu bi trebalo upoznati decu sa tim da to nije lak posao i da zahteva ogromnu posvećenost. Dizajniranje i razvoj video igara je mlada disciplina, postoji tek tridesetak godina. Ova oblast pretenduje da bude veoma ozbiljan biznis, a ozbiljni poslovi koji ostvaruju ogroman profit često sa sobom nose i poštovanje nekih strogih formalnih kodeksa ponašanja (od poštovanja određenog dres koda do strogih procedura rada zaposlenih), dok se u gejming industriji to ne može strogo primeniti. Atmosfera u industriji video igara je znatno opuštenija, ali to ne znači da neko može da bude cool gejmer, da ništa ne radi i da zarađuje.

S obzirom na to da deca često misle da ovaj posao mahom podrazumeva da se znatan deo vremena provodi u igranju video igrara, mislim da je važno da znaju da ljudi koji se bave gejmingom nemaju toliko vremena da igraju video igre. Kod njih se na neki način javlja i doza prezasićenja, jer po čitav dan programiraju ili dizajniraju te iste video igre.

5. Godinama sarađujete sa Komp Kampom. Zbog čega smatrate da je ovakav vid neformalnog obrazovanja značajan za decu, odnosno kako Komp Kamp može pomoći  deci koja vole gejm dizajn?

Ovakav vid obrazovanja je zanačajan zato što u Srbiji nema dovoljno kvalitetnih ljudi u oblasti razvoja video igara, a postoji ogromna potražnja. Nama je svaka ustanova, formalna ili neformalna, koja se bavi ovom oblašću veoma bitna. Ako se osvrnete, možete videti da je programing postao deo našeg svakodnevnog života (dovoljno je poći od kućnih aparata koji u sebi imaju procesore). Dobro je da se još u osnovnoškolskom uzrastu otkriju potencijalni talenti i da im se pomogne da svoje sposobnosti razvijaju na pravi način, da su ispravno usmereni. Komp Kamp je jedno od mesta gde se deca mogu oprobati u dizajniranju video igara i odlučiti da li ih to zanima ili ne.

6. Biti na čelu jedne kompanije poput Eipixa podrazumeva da nemate mnogo slobodnog vremena. Kako provodite svoje slobodno vreme?

Svoje slobodno vreme volim da posvetim komponovanju muzike. Moje polje interesovanja su auto i moto trke, a pored toga i streljaštvo. Osim toga veliki sam fan naučne fantastike i imam veliku kolekciju knjiga. U slobodno vreme volim da uživam u retro stvarima. Na primer, da sednem u auto i odem do Berlina da kupim stare ploče i gramofon i da na njemu slušam Šopenova dela, a ne na nekom od Youtube kanala. Veliki sam ljubitelj tehnologije, ali smatram da neka doza balansa mora da postoji.

7. Na koji način video igre mogu uticati na kreativnost deteta i šta biste preporučili roditeljima, a šta deci kada su video igre u pitanju?

Postoji niz istraživanja koja govore u prilog pozitivnog delovanja video igara na kreativnost i razvoj deteta. Smatram da video igre zaista samo pozitivno utiču na razvoj deteta. Ono što je negativno u vezi sa njima je tematika koja se koristi. Ako deca gledaju nasilje u porodici, imaće problem. Ako gledaju nasilje na filmu, imaće problem. Ako čitaju knjigu sa nasilnom tematikom, imaće problm. Tako je i sa video igrama u kojima se koristi nasilje kao tema. Ali, važno je shvatiti da igra nije problem, već tema koja je izabrana. Takođe, postoje istraživanja da video igre mogu pomoći u preveniranju demencije kod starijih osoba. Osim toga, predrasuda da su gejmeri asocijalne osobe koje sede u nekim mračnim prostorijama, konzumiraju brzu hranu su netačne, jer su oni mahom sve suprotno od toga.


Apsolutno stojim iza toga da je umereno igranje video igara pozitivno po razvoj deteta. Roditelji bi trebali da puste decu da igraju video igre, ali bi trebali i da ih zainteresuju za neke druge aktivnosti, van sveta igara.



Thursday, July 3, 2014

Knjiga "Željan kuće, a srećan" - uvod (prevod)

Daleko od roditelja, deca mogu da dožive sjajna iskustva. Duboko sam ubeđen da prisustvo mame i tate ne dodaje nužno vrednost svakom dečijem iskustvu. Ovo je tačno, uprkos činjenici da ova generacija roditelja, a naročito visoko-obrazovane majke, provode više vremena sa decom nego ikad ranije.

Godinama sam roditeljima u publici postavljao naizgled jednostavno pitanje: „Koji je najbolji trenutak u vašem detinjstvu?“ (Pre nego što nastavite da čitate, odvojite deset sekundi da i sami odgovorite na ovo pitanje. Nemojte ga analizirati – pustite misli da lutaju i slika će vam se stvoriti pred očima.) Sačekam malo da publika prizove sećanje, pa ih pitam: „Podignite ruke ako su u tom najslađem trenutku bili prisutni i vaši roditelji“. Ovo sam odradio sa hiljadama ljudi, a rezultati se manje-više svode na isto. Oko 20 procenata odraslih kažu da su im roditelji bili prisutni tokom najlepših uspomena, dok oko 80 procenata kaže da nisu. Kada se publika osvrne, kreće stidljivi smeh. Kao roditelji, nadamo se da naša dela postavljaju osnovu za lepa sećanja naše dece. Kada shvatimo činjenicu da su naše najlepše uspomene nastale daleko od roditelja, ostajemo zbunjeni. To je pravi šamar za posvećene roditelje. A da li je?

Kad god bih pojedince koji su rekli da su najsrećnije uspomene doživeli u prisustvu roditelja pitao da ih opišu, navodili su trenutke na kojima većina roditelja mnogo radi: otvaranje poklona na Božićnje jutro, priprema večere na Dan zahvalnosti u društvu rođaka, provod na plaži u leto, kada im mama i tata čitaju omiljenu knjigu pred spavanje, igre karata ili monopola, porodično putovanje.

Kada bih pitao o najslađim uspomenama bez roditelja, 80 procenata odraslih priča varijacije na istu temu, sa četiri zajedničke tačke: dete je izvan nadzora odraslih, na otvorenom, sa drugarima, suočava se sa izazovima i radi nešto po malo rizično. Mnogi se sećaju boravka u šumi, izgradnje kućice na drvetu sa drugarima iz kraja. Drugi se sećaju potoka do kolena nakon oluje, na kome su sa društvom gradili branu od kamena. Žene se prisećaju pešačenja od 13 kilometara sa društvom po nepoznatom kraju, kada majka jedne od drugarica nije stigla da ih pokupi.

Jedan kolega iz Kanade se priseća da je sa dvanaest godina sa drugarima hodao po dva sata, da bi se igrali na gradilištu za novi kampus Univerziteta Sajmon Frejžer. Satima su tumarali po opasnom gradilištu, igrali žmurke i jurili se po nedovršenim višespratnicama. Mnogo godina kasnije, kao dvadesetogodišnjak, pohađao je dodiplomske studije na Univerzitetu Sajmon Frejžer. Sećao se kako je gledao kroz prozor biblioteke u sims po kome je hodao kao dečak, dok je još bio sveže naliven betonski zid, na četvrtom spratu. Prizor i sećanje su ga uplašili. Danas, kao načelnik međunarodne škole u Africi, njegov ponos povodom dečačkih dostignuća je očigledan – čak i u vezi sa preuzimanjem rizika, uz žaljenje što deca u njegovoj školi nemaju slobodu da se igraju kao njegovi drugari.

Jedna indijka je sa svima podelila da je najslađi trenutak u njenom detinjstvu bio kada su je roditelji pustili da avionom iz Indije sama ode u SAD, sa presedanjem na Aerodromu u Frankfurtu. Ovo je bilo pre nego što su avio-kompanije definisale obavezu pratnje za maloletnike. Imala je devet godina.
Poverenje koje su joj roditelji ukazali joj je značilo sve na svetu – blistala je od nezavisnosti. Kada sam je pitao da li bi svoje dete pustila da učini isto, odgovorila je pozitivno. Ona i suprug su pustili sina da sam krene na putovanje u suprotnom smeru od njenog, iz Amerike u Indiju – sa dvanaest godina.

Kada sam napomenuo da je čekala tri godine da stekne poverenje u svoje dete u odnosu na njene roditelje, potvrdila je moje mišljenje, ali je naglasila da živimo u svetu koji nosi više strahova. Možemo se zapitati da li je ovo tačno. Stope nasilnih krivičnih dela u SAD su najniže u istoriji. Međutim, zahvaljujući internetu i stalnom emitovanju elektronskih i tradicionalnih vesti i priča na društvenim medijima, loše vesti putuju mnogo brže i dalje, pa tako podstiču roditelje da stalno razmišljaju o katastrofalnim mogućnostima. Prirodno je da roditelji osećaju da moraju da zaštite svoju decu bolje nego što su njih roditelji štitili. U srcu ove knjige postoji tenzija: kada i kako da naučimo da popustimo? I zašto je to toliko bitno?

Verujem da u brojnim segmentima života dece roditelji moraju da zastanu i da od drugih odraslih zatraže da preuzmu kormilo, pa čak i da pošalju decu negde, kako bi svom potomstvu pomogli da postanu privrženi, produktivni, moralni i nezavisni mladi ljudi. Što se mene tiče, ova četiri prideva odslikavaju ključne, univerzalne ciljeve roditeljstva. Želite da podignete dete koje je u stanju da pronađe ljubav u ovom svetu i da je pokaže drugima; želite dete koje će doprineti zajednici i neće kršiti zakone, niti seksualno ili finansijski iskorišćavati druge; želite dete koje je u stanju da živi bez vas i koje neće biti zavisno od drugih. To je razuman opis odgovorne, odrasle osobe.

Verujem da detinjstvo zahteva prekretnicu – deca moraju odrasti, a roditelji moraju na umu imati slike odrastanja. Moj prijatelj Bil Polk kaže da je posao roditelja da podignu decu „koja mogu da ih napuste“. Problem sa ovom jednostavnom definicijom je, svakako, u napuštanju. Kada je pravo vreme za odlazak, pa čak i za to da se dete pogura iz gnezda? Kako dete naučiti da ode? U stvari, postoje mnogi trenuci oslobađanja – od trenutka kad pustite ruku mališana da bi sam načinio prve korake, do dana kad mašete sinu ili ćerki koji odlazi na studije ili u samostalan život.

Radeći kao klinički psiholog i takozvani „ekspert za roditeljstvo“, razgovarao sam sa brojnim roditeljima koji, iz najiskrenije ljubavi, za svoju decu žele da učine više – nikako manje. Veruju da što više vremena, energije, pažnje i novca posvete detetu – to bolje. Ako bih na zajednički imenilac sveo sva pitanja koja dobijem u jednoj godini, njihova suština se svodi na: Šta bi trebalo da učinim za svoje dete? Ovo pitanje ima bezbroj varijacija: „Kako da pomognem detetu da stekne samopouzdanje?“ „Kako da pomognem detetu da stekne više prijatelja?“ „Ćerka mi je perfekcionista. Kako da joj pomognem da ne bude toliko stroga prema sebi?“ „Kako da pomognem sinovima od osam i deset godina da prestanu sa sukobima?“ „Kako da pomognem detetu u vezi sa školom?“ „Kako da motivišem sina da u desetom razredu dobije bolje ocene?“
Na ova pitanja je teško odgovoriti, jer roditelji najčešće ne rade premalo već previše. Na primer, mame koje provode previše vremena u pokušajima da arbitriraju u sukobima sinova bi verovatno trebale da prosto izađu iz sobe kad krene svađa. Pustite ih da nauče da ne počinju nešto što sami ne mogu da reše. Roditelji koji pokušavaju da ubede napetu ćerku – perfekcionistu da će u životu stvari ići kako treba ne bi trebalo da ostaju na nogama do 1 izjutra i prave joj društvo dok radi domaći. Iako meni neki od ovih primera deluju očigledno, nije lepo brižne roditelje lupiti rukavicom po licu rečima „Nemojte toliko činiti za decu!“
Isprobavao sam razne načine da nateram roditelje da se nasmeju svojoj tendenciji da preteraju u zaštiti dece. Začikavam ih. Na razgovorima o roditeljstvu, sagnem se, besomučno jurim po sceni i skupljam nevidljive predmete sa poda, a pri tom se žalim: „Deca su mi tako neuredna i neodgovorna. 

Nije mi jasno zašto ništa ne skupljaju za sobom.“ Publika se smeje jer odmah razume zašto deca ne pokupe svoju odeću. Mame naročito. Jedina cena koju deca moraju da plate za to što puštaju majku da sve sređuje je njena ljutnja, koja je veoma poznata i ne baš strašna.

Roditelji mi postavljaju pitanja i o suptilnijim problemima: kako da pomognu detetu da prevaziđe strahove ili da nauči da preuzima rizike, ili kako da postane odgovornije. Često mi se čini da bez obzira na ljubav, roditelji nisu u stanju da pomognu detetu da se izbori sa ovakvim izazovima. Potreban je neko drugi. Drugari bi mogli da ohrabre dete da prevaziđe strah ili preuzme rizik. Možda će tetka ili teča, porodični prijatelj ili savetnik u kampu učiniti upravo to. Evo paradoksa: devetnaestogodišnji savetnik u kampu, neznanac, će obično lakše privoleti dete da pokupi odeću sa poda od tridesetdevetogodišnjeg roditelja.

Na pitanja roditelja u mnogim situacijama odgovaram sa: Da li vam je palo na pamet da pošaljete dete u kamp sa noćenjem? Da li ste razmislili o tome da se dete mora odvojiti od vas, da bi načinilo ovaj značajan razvojni korak? Ova pitanja postavljam jer, u konačnoj analizi, postoje stvari koje ne možemo učiniti za decu, bez obzira koliko to želeli. Da bi deca uspešno ostvarila ove zadatke, da bi se razvijala na pravi način, potrebno je da budu sama, često daleko od roditelja, nekad sa noćenjem, a nekad i po nekoliko dana, nedelja ili meseci.

Tokom razgovora, roditelji obično budu iznenađeni i osete olakšanje kada shvate činjenicu da, u razvojnom smislu, postoji granica do koje treba da idu u roditeljstvu. Konkretno, postoji osam osnovnih stvari koje roditelji žele da podare deci, ali nisu u stanju.

  1. Ne možemo usrećiti decu.
  2. Ne možemo podariti deci visoko samopouzdanje.
  3. Ne možemo za decu formirati prijateljstva, niti njima do detalja upravljati.
  4. Ne možemo istovremeno biti agent, menadžer i trener svog deteta.
  5. Ne možemo stvoriti „drugu porodicu“ za kojom dete žudi, a koja će mu omogućiti razvoj.
  6. Sve je jasnije da mi, kao roditelji, ne možemo da se nosimo niti da ograničavamo učešće dece u svetu onlajn komunikacija, digitalnih tehnologija i društvenih medija.
  7. Ne možemo deci pružiti totalnu bezbednost, ali ih u takvim pokušajima možemo izludeti.
  8. Ne možemo decu učiniti nezavisnom


Na osnovu svojih razgovora sa roditeljima tokom godina, shvatio sam da žele da sve ovo pruže deci. Ali, pogledajmo malo bolje. Nadam se da ćete shvatiti razloge iz kojih, kao roditelji, ne možemo postići ono što u suštini predstavlja razvojne zadatke naše dece.


Knjiga "Homesick and Happy" , Michael Thompson

prevod: Lana